Moja najveća učiteljica bila je moja preduzimljiva majka. U eri 90-ih stvarala je, preduzimala i izdržavala čitavu porodicu uključujući i mene na studijama u Beogradu. Njena ideja je bila da pokrenem svoj biznis. Verovala sam joj i počela. Tada nisam znala ni zašto, ni čemu težim.

Tek kasnije sam shvatila da bih se radeći samo u državnoj firmi – ugušila. U poslovnom smislu, provesti dan, a ne preduzeti, za mene je jednako smrti.

Ako ovo čitaju neke mlade devojke, verujte i krenite. Ostalo će doći, naučićete.
Samo krenite!

Mislim da su sastojci univerzalni, s jedne strane, i da će u budućnosti jedna osoba obavljati više različitih zanimanja istovremeno. U vezi sa tim, istakla bih da je neophodna istrajnost, fleksibilnost, učljivost, spremnost na promene, spremnost na greške, spremnost da zagaziš u nepoznato, spremnost da daš i da veruješ u svoje vrednosti i vrednosti drugih.

Sa druge strane, moj lični pečat je to što volim da pomažem ljudima, deci, svima. Za čas se stavim u njihovu situaciju/ ulogu/ problem i pokušam da im objasnim, da ih podučim na krilima njihovog razmišljanja i toga ko su u tom trenutku.

Lako mi je da dam podršku, pohvalu i da se zajedno radujemo nečijem novom koraku ka uspehu.

Najvažnije! Oni dolaze sa nekom svojom nemoći, frustracijom, ili samo neznanjem i žele nešto da promene. Informacije su iste za sve, i mogu se naći i na internetu vrlo lako.

Ali, da dobiju prave informacije, na pravi način, u pravom trenutku, da ih neko vodi, da prati njihov razvoj – to je ono što dobijaju od mene.

Dakle, spremna sam da pružim – poštovanje, razumevanje, podršku, stručnu pomoć.

Više od dvadeset godina bavim se razvojem ljudi. I ono što moje iskustvo pokazuje jeste neophodnost postojanja: jasne komunikacije, jasno postavljenih ciljeva, jasno razgraničenih uloga, dvosmerne komunikacije, ravnopravnosti u komunikaciji i otvorenosti.

A do svega napred navedenog se dolazi, ne samo iskustvom, pokušajima i
pogreškama, već i na profesionalnim kursevima o biznisu za preduzetnike.

Prošlo je vreme neprikosnovenog šefovanja gde zaposleni ćute i u sebi negoduju. Ja sam zato i odabrala da budem preduzetnik, i da druge vodim svojim primerom i znanjem.

Primećujem da se neki ljudi plaše da se razvijaju, ali nemoguće je biti isti na početku i tokom karijere. Niste ni ista osoba, nisu ni okolnosti iste. Razumem strah od nepoznatog i često ga i sama osećam. Ali, život je doživotno obrazovanje-spoznavanje i sebe i drugih kroz vreme, iskustva i kvalitetne kurseve.

Ono što sigurno treba da bude predmet u školama, još od prvog razreda, jeste da naučimo decu, koja će biti odrasli ljudi – da komuniciraju. Jer to je sve!

I sama sam edukacijma i iskustvom suštinski razumela, i prihvatila da se kao ljudi razlikujemo i da isključivost ne vodi ničemu. Da, možemo uvek, možemo na odredjen način ili ne možemo nikako da komuniciramo i saradjujemo. I to je u redu. Bez ljutnje, bez gorčine. Naravno, sa dvadeset godina, kada sam počinjala, nisam to znala i nisam tako razmišljala.

Učim ljude da komuniciraju na stranom jeziku – da izraze sebe, svoju vrednost, šta umeju i šta mogu. To im otvara vrata – novog sveta, boljeg života, drugih država i merdijana. Jer svi tražimo svoju sreću pod kapom nebeskom.

Zato komunikaciji, i kao poslovna osoba i kao nastavnik posvećujem ogromnu
pažnju.

 Izazovi su odlični učitelji, i neke od lekcija koje sam dobila od njih jesu:

• Da nije uspeh nikada ne pasti, već se uvek podići i ići dalje.
• Da je ljudski grešiti, ali iz toga naučiti.
• Da misao nikada ne počinjem sa: “E da sam…”.
• Koliko sam ranjiva, ali i koliko sjajnih ljudi ima oko mene.
• Često i koliko sam jaka.
• Da izazovi znače biti živ.

Nakon više hiljada pređenih kilometara, izdvojila bih sledeće:

• Kreni i veruj: u sebe, u proces, u ljude, u podršku, u dobar ishod.
• Ne sedi, i ne čekaj da drugi planira za tebe, naročito ako nije tvoj uzor.
• Menjaj se, jedino tako ćeš biti zadovoljna i ti i svi oko tebe, jer život je promena. A živeti je baš lepo. Najgore što možeš je da životariš.